| |
Halloween
 31.10.2007.
- Halloween, вече уочи благдана Свисвета, слави се сваке године,
али како и када је овај необични обичај настао? Да ли је,
како неки тврде, једна врста ђаволског обреда или је само
нешкодљив траг негдашнјег поганског обичаја?
Сама ријеч, «Halloween», води поријекло из католичке цркве.
Потиче од скраћене ријечи All Hallows Eve. Први новембар,
All Hollows Day (All Saints Day), односно Свисвети, је католички
дан када се одаје почаст свецима. Међутим у петом стољећу
прије Криста у Келтској Ирској, љето се званично завршавало
тридест и првог октобра.
То је био празник који се звао Samhain (sow-en), односно
Келтска Нова година. По једној причи сматра се да су на тај
дан зли духови долазили назад у села да изаберу некога и да
га поведу са собом. Вјеровали су да је то била њихова једина
нада за загробни живот (Panati). Келти су сматрали да тада
сви закони и правила, простора и времена, престају да важе,
како би се зли духови могли помијешати за живим бићима (Gahagan).
То је било вријеме када се сматрало да надприродне силе могу
надвладати природу и њене законе. Нормално је да живи нису
хтјели да буду обузети, тако да су ноћу на тридест и први
октобар палили ватру у својим кућама, како би изгледали непожељно
и застрашујуће. Такође су се облачили у костиме који су личили
на демоне, вукодлаке или злодухе и тако обучени су парадирали
у свом сусједству. Понашали су се дивљачки и деструктивно
како би застрашили утваре које су дошле да обузму некога (Panati).
Вјероватно боље објашњење, зашто су Келти палили ватру у
својим домовима, је да сва Келтска племена, могу поново запалити
ватру са заједничког огњишта, а то је била друидска ватра
која је стално горила у Usinach-у у среднјој Ирској (Gahagan).
Према неким причама сматра се да су Келти спаљивали већ обузете
људе на ломачи како би застрашили зле духове (Panati), а опет
нека друга сазнања о Келтској историји демантују ове приче
и сматрају их као мит о Келтима (Gahagan).
Стари Римљани су прихватили Келтске обичаје као своје, међутим
у првом вијеку послије Криста, одбацили су обичај жртвовања
људских бића тако да су спаљивали лутке. Временом, обичаји
су се мјењали, као и вјерованје у злодухе. Маскирање у зомбије,
вјештице и духове прерасло је у забаву.
Ирци су 1840. године масовно напуштали Ирску, због оскудице
хране, односно оскудице кромпира која је тада владала и имигрирали
су у Америку и тако су споро преносили Halloween на Нови континент.
На самом почетку, за вријеме Halloween-а младићи и дјечаци
су разбијали прозоре на кућама, рушили су љетње кухиње и дворишне
оставе. Међутим, нешто касније, Halloween су углавном прослављала
дјеца обучена у костиме, тако што су у предвечерје Свисветих
обилазила куће и тражила слаткише, односно награде ријечима
“trick or treat” .
Симбол Halloween-а је издубљена бундева са изрезаним очима,
носом и устима у којој је запаљена свијећа (jack-o'-lantern).
Обичај о jack-o'-lantern-у, вјероватно потиче из Ирског фолклора.
Према причи, сматра се да је човјек по имену, Јack био пијаница
и преварант и да је надмудрио ђавола, тако што га је наговорио
да се попне на дрво. Када је овај то и учинио, онда је Јack
на том стаблу изрезбарио крст и тако заробио ђавла. Потом
је Јack обећао ђавлу да ће га пустити да сиђе са дрвета, ако
му он обећа да га више неће прогањати.
Према овој причи, када је Јack преминуо, није му било дозвољено
да прође кроз врата раја, због његовог лошег понашања, али
исто тако није могао да прође кроз врата пакла јер је надмудрио
ђавла. Због тога му је ђаво даровао један угарак да освјетли
себи пут кроз таму. Угарак је био стављен унутар издубљене
бијеле репе, како би дуже горио. Првобитно Ирци су користили
бијелу репу као jack-o'-lantern, али када су имигрирали у
Америку, убрзо су открили да бундева има много више него бијеле
репе, тако да је jack-o'-lantern у Америци била издубљена
бундева са угарком.
Иако извјесни култови присвајају Halloween као њихов омиљени
«празник», овај обичај није настао из неких злих обичаја.
Настао је као обичај Келта за вријеме прославе Нове године
и у средњовјековној Европи као молитвени ритуал, док данас
он може бити зао и страшан само у тој мјери колико га неко
може замислити страшним.
Литература:
Charles Panati, Extraordinary Origins of everyday things,
1987; i Dr.Joseph Gahagan, University of Wisconsin-Milwaukee,
Personal letter, 1997 i Enciklopedija Britanika.
Мира Бланк
|
